Zajedničko obraćanje Episkopa Grigorija i Maksima na Svepravoslavnom Saboru na Kritu

Tokom zasjedanja na Svetom i Velikom Saboru Pravoslavne Crkve na Kritu, diskutovano je i na temu posta, odnosno njegove aktualnosti u savremenoj pravoslavnoj egzistenciji. Kao i kada su prethodno razmatrani dokumenti u pitanju, to su i ovoga puta iznešeni snažni argumenti u prilog teme koja je relevantna u životu pravoslavnih hrišćana, među kojima su posebnu pažnju privukli prijedlozi delegacije Srpske Pravoslavne Crkve, od kojih objavljujemo zajedničko obraćanje Episkopa Grigorija i Maksima, u kojem su sažeta promišljanja mnogo mlađih teologa po ovom pitanju.

Način na koji danas postimo (kada jedemo samo određenu vrstu hrane, a drugu izbegavamo) poništio je sve ostale vrste posta, koje pronalazimo u predanju i koje demonstriraju kreativnu prirodu hrišćanskog posta (na primer, u našoj tradiciji pronalazimo: 1) potpuno uzdržanje od jela, 2) post do sredine popodneva, 3) smanjenje jela kako bi se sačuvao novac za dobrotvorne svrhe ili 4) uzdržanje, ne od hrane, nego od omiljenih aktivnosti, itd). Ono što je bilo važno bio je razlog za post, a ne njegovo trajanje, koje je direktno zavisilo od tog razloga. Takođe, pravo značenje posta počivalo je ne u vrsti hrane, nego u uzdržanju. Nažalost, ukusna i luksuzna jela često bivaju prihvaćena od strane naše Crkve kao posna jela, pod pretpostavkom da ne sadrže zabranjene sastojke. Na taj način, Crkva omogućava bogatim hrišćanima da budu dobri hrišćani, budući da oni mogu da poste mesecima, koristeći različite vrste skupih namirnica, dok siromašni hrišćani postaju loši hrišćani, pošto ponekad uzmu malo sira ili jaja, ukoliko ne žele da jedu, po više od šest meseci godišnje, samo dve do tri vrste jela koje sebi mogu da priušte.

Još jedan problem za trenutno razumevanje posta naše Crkve predstavljaju vegetarijanci i vegani. Šta Crkva da čini sa velikim brojem vegeterijanaca i vegana koji ionako nikada ne jedu meso? Na osnovu crkvenih posnih propisa, ti ljudi već poste sve vreme. Na taj način, naše trenutno razumevanje posta onemogućava ovim ljudima, da, s vremena na vreme, uzmu učešća u zajedničkom podvigu Crkve, jer za Crkvu oni ionako stalno poste.

Takođe, post kako ga sada razumevamo, sa periodima posta na kojima Crkva insistira (što uglavnom čini više od pola godine) nije realno izvodljiv za različite kategorije hrišćana (kao što su npr. stari i bolesni), koji, sa druge strane, budući hrišćani, imaju želju da ispune zapovesti svoje Crkve. Na taj način nepotrebno stvaramo unutrašnji konflikt kod ovih ljudi.

Nadalje, naš tipik nije u skladu sa važećim propisima o postu. Dozvolite da navedem samo jedan primer: Praznik Preobraženja Gospodnjeg (6. avgusta). Važan aspekat značenja ovog praznika jeste to da on predstavlja znamenje konačnog sveopšteg vasrsenja. Međutim, način na koji praktikujemo post toga dana (dozvoljena je samo riba, ali ne i meso, jaja i sir) u suprotnosti je ne samo sa značenjem ovog praznika, već i sa načelom da Gospodnji praznici ne mogu biti „podređeni“ drugim praznicima. Kao što vam je poznato, vizantijski car Lav VI Mudri (886-912) bio je taj koji je ukinuo praznični karakter Preobraženja, zabranio meso, koje je na ovaj praznik dotad bilo dopušteno, i pripojio 5 dana posta koji su prethodili Preobraženju Uspenjskom postu. Ipak, znamo da su čak i čitav vek kasnije neki nastavili da proslavljaju Preobraženja ispravno, kao ne-posni dan. Zašto ne bismo tako činili i danas?

Povrh toga, naročito je važno istaći da je u 12. veku (dakle, čak tako kasno!) vizantijski kanoničar Teodor Valsamon insistirao na tome da su samo post sredom i petkom, kao i Veliki post obavezni, ustanovljeni sveštenim kanonima, dok svi ostali postovi nisu bili obavezujući. Prema toma, istorija naše Crkve pokazuje nam da umnožavanje i proširenje posnih perioda nikada nije predstavljalo jednoglasnu i neupitnu praksu. Dugačak post, isto kao i „duge molitve“ nisu nužno znamenje pobožnosti, već takođe mogu biti i razlog za osudu (dovoljno je podsetiti se Hristovih reči u Mk 12, 40 i Lk 20, 47).