Prvi put , za svoji h 46 godina, imam potrebu da nešto kažem javno! Ne svojim ukućanima, već cijelom svijetu. Nisam neki govornik, ali moram.
Za svojih 46 godina prošao sam svašta. I dobro i loše, i periode kad se ima i kad se nema. Oženio se i dobio dvoje djece.Učestvovao u ratu. I sve sa ponosom i bez stida. Nijednom do sad ni za šta nisam glavu saginjao. Ali sinoć jesam. I još se stidim! Ni kriv ni dužan! Samo zato što sam htio proslaviti sa svojim sugrađanima, a umjesto toga čuo prostačke govore i ponašanje ,a li ne i besjedu Vladike Grigorija. Kažu tehnički problemi, pa mikrofoni nisu radili. Kojom to metodom proradiše kad su neandertalci, takozvana politička elita, a u stvari moralni otpad, stali na binu i odvukli ljude da ne bi slušali vladiku koji poziva na pomirenje? Postoji li uopšte bilo kakvo opravdanbje za ponašanje kojem smo sinoć prisustvovali? Zašto se nad nama , običnim građanima, sprovodi ovakva tortura?
E, to je pitanje koje me je navelo da pišem. Mene politika ne zanima. Važni su mi ljudi! Moji prijatelji.Važan mi je moj Siniša, koji je svoj odmor prilagodio našoj slavi grada i iz dalekog Toronta stigao u Trebinje. Zvao sam ga više puta i pričao o ljepotama našeg grada. Pričao mu o ljudima, dičnim Hercegovcima, ponosnim i pametnim. Ubjeđivao ga da oni iz Bosne nemaju pojma šta je ljepota. Sve dok ne dođu u Trebinje. Pričao sam o Preobraženju, o velikom broju ljudi koji taj dan dođe, o litiiji kroz grad, o zabavi. I došao čovjek. Moj ratni drugar. Zajedno u bolnici ležali. Ja desna noga, on lijeva ruka. Suprotno skroz. Ali smo se našli. On imao sreće i otišao za Kanadu sa ženom.
I tu je. Moja i žena i ja se utrkujemo kuda ga odvesti, šta mu pokazati. Čekamo slavu Grada da se pokažemo u pravom svijetlu. Kad ono jao! Autogo! Čisti! Litijom se Siniša oduševio. Mada kako i ne bi. Smetalo mu je , doduše neko guranje, ali nije se žalio. Govor vladike nije čuo. Kaže: „Što ovako tiho priča? Što mu niste dali neko ozvučenje? “ I tako se i ja zapitam..Čujem ljudi komentarišu kako su mu isključili mikrofon! Siniša zgranut. „Kako to može neko uraditi? Zovite policiju! Zašto neko ne reaguje?To je vladika! “ Kako ja da njemu objasnim da stvari kod nas ne idu tako? Kako da mu kažem da je to sve uradio onaj koji je baš to trebao spriječiti? Ne razumiju ovi sa strane to.... Ćutim.Šta ću!
Našli sto. Molili neki zaljubljeni par da nas puste tu.Ispostavilo se da je baba od te cure naša komšinica, pa je moja Slobodanka to završila. U zao čas i kud sjedošmo i kud dođošmo! Politički govor pred koncert. Objašnjavam Siniši da je to kod nas običaj ima koja godina. On se smjie. Kad je začuo ono odvratno skandiranje prestao se smijati. Zaledio se! Prepao se! Htio bježati. I mi, šta ćemo, pošli kući. Ništa od koncerta. Ništa od provoda. Čovjek poslije toga riječ nije progovorio. Otišao je na spavanje. Čuo sam da priča preko skajpa. Valjda ženi pričao o Trebinju i slavi Grada.
Žao mi Siniše..ali mi najžalije mene. Obrukao sam se. Ispalo je da lažem čovjeka i pričam neke bajke. Nije daleko od toga. Ispade da je normalno ponašanje postalo bajka u Trebinju.
Siniša, i svi oni kojima sam pričao o Trebinju, želim da znate da je ono sinoć greška. Nismo mi takvi. Molim da o mome gradu i mojim sugrađanima ne promijenite mišljenje. Mi smo dobri ljudi i dobri domaćini. Nemojte da neko od vas omrzne Trebinje zbog grešaka pojedinaca. Trebnje je bilo i ostalo grad otvorenog srca, bez obzira na ono sinoć! Imajte to na umu! I dođite nam opet!
vaš Mišo
(Pismo jednog čitaoca pristiglo na email našeg internet portala)
td